Umetnost nam i u najgušćoj tami osvetljava put ljubavi, istine, dobrote i harmonije

maturski iz srpskog...
Da, sjeb'o sam mal' hronoloski redosled, ali....

Poslednji dan skole, a ja opet sam
Sam u masi, ali za njih ja nemam više šta da dam
Jer ta masa se ponaša kao neka nezadrživa sila
Veštica iz košmara, a ne dobra vila
A ja, opet sam otišao, uzeo blokče, marker u ruku
Teku novi stihovi i strofe, da prekratim sebi muku
Jer ovi stihovi su jedina stvar koja mi pomaže
Da pobegem od zla, da se sklonim od odmazde
Sila mraka, ja se još mračnijim stihovima borim
Zato ne biram ni vreme ni mesto kada ću da ih stvorim
Doduše, svega par ljudi (zaista) razume ovo što ja pišem
A oni su moj vazduh, bez njih ne mogu da dišem
Mada... naučio bih! Kao feniks iz pepela se vratio
Ali bez jedne stvari ne mogu, to tek nedavno sam shvatio
Da bez stihova sledi mi totalni raspad sistema
I Bože! Zašto ovaj tunel izlaz nema
Ali opet uzimam papir i olovku, svetlo počinje da jača
Krčim svoj put rečima, kao oštricom mača
I polako sav bes nestaje, polako prestajem da budem ljut
Mač se pretvara u cvet, ja sam našao svoj put
Dve totalno različite strane svemoćne reči
Ali, krik ranjenih bića iz tame još u ušima mi ječi
Znam da je malo falilo da postanem isto što i oni
Sa jedne strane je tunel, sa druge crkveno zvono zvoni
Da li da se vratim u tminu i da spasim ta stvorenja
Ili da izaberem ljubav... i istinu za pokolenja
Koja slede... zaista ne znam šta da radim
Ali znam da me je ovaj stih spasio i da na njemu ću da gradim
Sebe, svoju budućnost, i ako neko ima nešto protiv toga
Baš me briga! Jer ovo sam ja, ovo sam dobio od Boga
Iako mnogi ne smatraju da je umetnost ovo
Ja smatram! I volim svako svoje slovo
Oni kojima se ne sviđa – mogu samo da se ljute
A ja se vraćam na svoje, naime neznane pute
Ka neznanom cilju, ali poznatim sredstvom
I sada dostojanstveno se opraštam, nikada bekstvom
Toliko od mene i ove „umetnosti“ što mi je data Bogom
Z znači kraj... ovo je poslednje zbogom...